4:11 PM
Unknown
Amra Agić
Na mom obrazu zaigrao je topao dah. Odmah sam te prepoznala i ko zna zašto, pustila u san. Nedostajao mi je tvoj lik. Htjela sam da te gledam, da upijam svaku crtu lica, svaku boru, osmijeh. Trebala sam te, nisam mogla dopustiti da opet nestaneš. Vezala sam te lancima za svoj san, lancima nečeg što sam zvala ljubav.
Tvoj pogled sam tražila u masi drugih pogleda, ali ni jedan pogled, ni jende oči nisu bile jesenje. Samo one su imale moć da me vole i mrze u isto vrijeme, da me unište. Onda bih se zbog njih dizala iz pepela poput zlatnog feniksa, osovljavala se na noge i borila. Uvijek su te oči bile jače od mene. Osvajale su me, dio po dio, a onda u moje srce ispalile zlatni metak. Nije umrlo. Ostalo je začarano, zaluđeno tobom. Prokleto srce, ono me izdalo. Čuvalo je tvoj otrov duboko u sebi, štiteći ga od zdrave pameti.
Prišla sam ti. Došla sam po još jedan zagrljaj, po još jedan poljubac i još jedan razlog da te ne puštam. Znala sam da ovo nije kraj. Mi kraja nemamo, jer tvoja sam, makar samo u snovima.
Posted in: Urban Writers
