URBAN WRITERS: Ponos

 Slobodan Delfagor Popović

Nisam nikada imao toliko para da bih umeo da ih cenim, zato sam ih neskromno trošio na skromne ljude. Kad sam praznio novčanik- ispunjavao sam sebe. Kupovao sam poklone prijateljima ili čašćavao poznanike pivom u nekom od gradskih bifea, iako sam znao da sutra možda neću imati ni za mineralnu vodu. Verovao sam da je čovek bogatiji za dinar uvek siromašniji za osmeh- škrtica sam bio jedino kad su se davali komplimenti. Kako god, pre par meseci sedeo sam u otvorenoj bašti jednog malog kafea na primorju, bio je topao avgustovski dan sa užeglim Suncem visoko na plavom nebu. Izmedju stolova i stolica od trske i prigušenog žamora uz jutarnju kafu, provlačila su se dva dečaka bez majica i u pocepanim lanenim bermudama.

-"Izvini, je l imaš sitno?"- pitali su goste uz ispružen dlan i grč na usnama.

Neko ih je terao od stola, neko im je davao sitninu- izvadio sam novčanicu od 5 eura i pružio im osmehujući se. Bilo je očigledno da im je novac potreban, ali ne verujem da ih je iko uz sitniš častio i vedrinom. Nikad nisam razumeo ljude koji nešto daju namgrodjeni, takav izraz lica se dobija kada ti otimaju. Svejedno, dečaci su mi veselim naklonom ulepšali dan i nastavili dalje. Za susednim stolom bili su krupan mladić odbojnog stava i brineta sa stalnim osmehom na licu, izgledala je mladja od njega par godina. Deca su doskakutala do njih.

-" Da li imate nešto sitno?"- pitao je visočiji dečak.
-" Koliko imaš ti godina?"- rekao mu je.
-" Dvanaest."
-" Pa što ne učiš školu ili ne radiš nešto?"- odgovorio je pitanjem i jeftinim podsmehom pokušavajući da impresionira devojku.
-" Je l imate nešto?"- ponovio je malac, ovog puta hladnije.
-" Nisi mi odgovorio."- pogledao je njih pa koketnu ćurku pored sebe koju je sve ovo zabavljalo.

Dečaci su spustili glave, i pošli do sledećeg stola ali ih je rmpalija, sada sa načetim egom i mnogim očima na sebi, zaustavio bacajući kovanicu od jednog evra na dlan klinje koga je pokušavao da isprovocira.

-" Evo ti, moraš da jedeš kad već ne moraš da učiš."- doviknuo mu je i propratio to ljigavim, prodornim smehom koji je odjekivao kafeom.

Dečačić je spremno dočekao novac, pogledao ga suzavim očima na koščatoj šaci, rastvorio novčanicu koju sam mu dao i u nju stavio evro. Zatim je, tako umotanu, stavio sitninu na sto te gnjide, odlučno ga pogledao i produžio držeći onog sitnijeg klinca za ruku. Fasciniran i ponet onim što se upravo desilo počeo sam da aplaudiram svom snagom, ne mareći ni za bes koji se ocrtavao sa oznojenog lica tog velikog a ipak malog čoveka, niti za ostale goste kafića. Na moje iznenadjenje, gest su prihvatili i ostali, i odjednom je odobravanje nadjačalo muziku, dok je momak spreman da se obračuna sa klinjama, posramljen, pobegao. Mala, ukusna pobeda ljudskosti i radjanje velikog čoveka u detetu, u par minuta, baš tu ispred mene. Onaj kome je ostao samo ponos ima nešto što se ne kupuje. No, jeftin čovek će uvek licitirati, u tome je sva gorčina.

Posted in: Urban Writers