12:44 AM
Aleksandar Aničić
 |
| Azem Kurtić |
Posmatrao sam dim cigarete koju sam držao u svojim prstima. Polako je išao gore, u visine, i nestajao.. Nestajao je u zraku moje sobe.. Sobe ispunjene očajom..
I eto, satima sam sjedio, na jednom mjestu, paleći cigaretu za cigaretom, ispijajući čaše već toplog konjaka. Polako sam počeo osjećati djelovanje alkohola, toliko neukusnog, i toliko ljutog, ali i dalje nisam mogao doći do rješenja... Očajan sam, i jako želim da sve pošaljem u vražiju mater, ali opet, savjest mi ne da. Posmatrao sam i napunjen revolver, jednu od rijetkih stvari koje je moj rahmetli babo ostavio, koji je bio položen na mom stolu. Par puta sam ga i uzeo u ruke, posmatrao, okretao u rukama i svaki put kada sam pomislio da je pravi trenutak da potegnem obarač, ruka bi mi ponovo poletila ka čaši, ili cigareti, i samim time moja bi se agonija produžavala, iz minute u minutu, pa tako satima.. Ili sedmicama, mjesecima, više se i ne sjećam. A već danima nisam ni izašao iz kuće, sjedim tu, kao utvara, sa crnim podočnjacima, masnom kosom i od cigareta požutjelim zubima i prstima. I ono malo svjetla koje prođe kroz prozorske roletne, zapeče mi oči. Ali oči i ne bole toliko, koliko boli nešto u utrobi, ni sam ne znam gdje tačno, ali boli. I iz dana u dan, ista scena, cigarete, alkohol, revolver i agonija.. Agonija nastala iz čežnje, za tobom, za nama.. Ponovo sam uzeo revolver u ruke. Alkohola mi je ponestalo, sa cigaretama sam bio pri kraju. Jedino mi on ostaje. I onda je zazvonio telefon na mom stolu. Telefon koji danima nisam uzeo u ruke. Dva sata ujutro. To je vrijeme bilo. Niko ne želi poziv u to vrijeme. Sa 16 godina, poziv u to vrijeme je samo smicalica drugova. Sa 20 godina, to mogu biti jadi djevojke. Ali sa 25, takav poziv je značio samo loše vijesti. Javio sam se, promuklim i umornim glasom. A sa druge strane, čuo sam plač, par uzdisaja i ženski glas koji pokušava da kaže nešto.
Nakon par trenutaka, osoba sa druge strane se sabrala i počela da govori:
- Ona je mrtva- ove tri riječi je jedva prevalila preko usana, prije nego je ponovo briznula u plač. Stvarno nisam znao ko je mrtav, ali sam negdje u dubini duše osjećao o kome se radi.
- Halo, da li ste tu ?- rekao sam, sada već pomalo uplašen.
- Amna je mrtva. Ubila se zbog tebe kretenčino... Majmune jedan, ti si kriv za sve!!- nastavila je da govori, ali ja je nisam čuo. Ispustio sam telefon, revolver sam odložio na sto. Nisam mogao da vjerujem. Amna je mrtva. Ubila se, zbog mene.
Dva dana poslije, na Amninoj dženazi.
Parkirao sam se ispred njene kuće. Tačnije, dvadesetak metara od kuće, jer dalje nisam mogao prići zbog naroda koji je stojao ispred dvorišta, i u dvorištu. Izašao sam iz auta, i polako, nesigurnim, koracima krenuo prema njenoj kući. Nisam planirao da ulazim. Samo sam želio da budem tu. Sakrivao sam se u gužvi koja je postajala sve veća i veća, posmatrao radoznale ljude koji su tu došli, i slušao priče o tome kako se ubila. " Našla je očev pištolj "- neko je rekao.
" Ja sam čuo da je pištolj kupila na crno, samo da se ubije "- dodao je drugi glas. I puno ih je tako govorilo, svako na svoj način, i svako je govorio drugu verziju događaja. Mene zapravo nije ni zanimalo kako, već zašto. Tada mi je prišao njen brat,labavim korakom, sa očima crvenih od plača, usnama ispucalim od hladnoće.
- Uđi u kuću, mama želi da porazgovara sa tobom.- rekao mi je, te se okrenuo nazad prema kući. Uhvatio sam ga za rame, okrenuo ga i pogledao u uplakane oči.
- Ne mogu, stvarno ne mogu. Nemam obraza. Tvoja sestra je mrtva zbog mene. Ja sam kriv za sve. Izvini, ali ne mogu.-
- Uđi magarče jedan, niko te ni za šta ne krivi.- rekao je, jedva. Očito je bio nakljukan antidepresivima. Počeo je da se probija kroz gužvu, i ja sam nesiguran u ono što radim, odlučio da ga pratim. Polako samo ušli u kuću, koja je brujala od tihog govora ljudi i žena. Njegova majka, sjedila je u odvojenoj sobi, sama. I ona je bila gotovo nadrogirana tabletama. A ko nije, pitam se?
- Sjedi pored mene, molim te.- jedva je rekla. Očito da ova dva dana nije riječi progovorila.
- Moja Amna se ubila zbog ljubavi.- počela je da govori.
- Stvarno te voljela, napisala je to i u oproštajnom pismu. I rekla je da tebe ne krivimo ni za šta.- tiho mi je pričala, a ja sam osjećao da nešto u meni puca. Lomi se na komadiće. Nagela se, i izvukla je neku kutiju koja je bila iza kreveta.
- Ovo nije pištolj kojim se ona ubila. Taj je policija zaplijenila. Ovo je drugi.- dok mi je ovo govorila, polako je otvarala kutiju, iz kojeg je izvadila revolver. Isti onakav kakvim sam ja planirao da oduzmem sebi život. Ja sam, kao zaliven, šutio, i gledao.
- Znaš, nema smisla da samo Julija umre. I Romeo mora umrijeti.- ovu zadnju rečenicu nisam baš razumio. Pokušavao sam da shvatim o čemu to ona priča.
- Ljubav je takva, zar ne ?- postavila mi je to pitanje, i povukla obarač unaprijed nategnutog pištolja. Odjeknuo je pucanj, a ja sam osjetio kako me nešto žari u predjelu srca. Pao sam na pod, i svojim posljednjim dahom sam izustio: - Hvala ti!-
Okončala je moju agoniju, koja bi u narednim danima postajala sve veća i veća. Bez Amne, ništa nema smisla. Davno sam to shvatio. I hvala joj, što je učinila ono što ja nisam mogao.
Posted in: Urban Writers
