3:12 PM
Unknown
Eldar Jaškić
Gledam ju kako se
utapa u okolinu, dok se velike pahulje lagano spuštaju na tle. I shvaćam koliko
smo zapravo slični. Poput prostora oko nas kojeg prikriva snijeg. Volim toplinu
tvoga tijela. Tvoje skladne pokrete poput lica najdivnije gejše. Volim tvoju
smirenost, tvoj dah, kožu koja se nadražila pod hladnim dodirom zime. Približavam ti se, dijelim toplinu s
tobom. Osjećam kako drhtiš, ali to ne
priznaješ. Neznam zašto se toliko diviš pahuljama kada su tako promrzle i iste.
Ali, čudnije mi je to zašto se ja njima divim kada ne vidim ništa toliko
posebno u njima. Tek su ledeni kristalići koji padaju iz tmurnih oblaka,
tvorevina koja voli maglu, promrzlost. I osjećam tvoj hladni obraz kako se
spušta na moje rame. I svojim, od zime, isušenim usnama još jednom kazuješ: „
Nisu li divne? Nije važno koliko su hlade niti izgledaju li isto! One su
graciozne, nešto što moraš dobro pogledati da bi shvatio. One su kao duše, ne
prepozaješ na prvi pogled kakva je koja, moraš ju dobro razmotriti. I duše su
kao pahulje, ne postoje dvije iste.“ I sada shvaćam zašto te volim, zašto želim
da si dio mene. Ti vidiš svjetlo u zamračenom tunelu, nadu u beznađu. Ti koja na sve gledaš tako
divno, spokojno. I na život i na smrt. Na svaku prolivenu kap svoga znoja,
svoje krvi. Zar je moguće dostići taj sklad. Ali gledajući tebe osjećam da
ništa nije nemoguće. Tvoj život je budina meditacija, savršen i bez ometanja.
Ne dopuštaš ničemu da naruši taj sklad. Ali život je oluja strasti, blesavog
nahođenja emocijama, bezbrižnog opuštanja, tereta kojeg ti sam život stavlja na
pleća. Razbij tu ledenu skulpturu , znam da si topla, puna žara. Tvoja želja za
ludostima je prejaka, ne pokušavaj ju sakriti. I znam da voliš pahulje zato što
vidiš sebe u njima, ma šta ti rekla. Dođi za mnom da te podsjetim šta znači
toplota, sloboda, ludost. Pusti svoju bol neka izađe vani, pusti dušu neka
živi. Samo, prepusti se trenutnku ako želiš da bude nezaboravan. I niko ti ne može
uskratiti ono što želiš, pa čak ni ti sama sebi. Ti si visoko iznad toga! Daleko
si od barijera i kaveza, daleko od svega što bi te sputavalo. Ti si sjaj
kristala, nevinost pahulje. Ja sam dijete koje kao ludo trči dok pada snijeg i
ganja pahulje,ne bi li mu neka pala na jezik ili nos, i suptilno ga zagolicala
prije no što se otopi. Pronađi se u gracioznoti i senzualnosti pahulja, ne u njihovoj
hladnoći. Slažem se s tobom da su poput duša, sve različite. I, ma šta ti
rekla, zapamti da te ja poznam možda više no što želiš.
Posted in: Urban Writers
