12:02 PM
Unknown
Eldar Jaškić
Tako mi ponosa! Zaklinjem te u postojanje tvoje, u zrak koji
dišeš. Zeklinjem te, ne uzimaj duše. Ne hrani se dušama zaljubljenih bića. Ja
već truho, otajem s osmijehom, u zabludi da si najbolje što mi se desilo.
Sjećanja su ta koja me drže u životu. Vezivanje je moja propast. Zapravo, nisam
siguran u to. Ti koja kidaš veze poput starog šava. Ti koja tako lahko digneš
ruke od svega. Prođeš kroz život kao blagodet, a za osobom ostavljaš sušu. Sve
što nakon tebe ostane su napaćene, bolne I prazne duše. Proklinjem te koliko se
kunem u tebe, a u tebe se kunem više no u sveto. Kraj je blizu, tvoje pobjede
čeznu, baš kao i ti sama. Zaklinjem te sjećanjem, proklinjem te ljubavlju. Ono
što nekad’ bjaše neka nestane. Tako ti duše napaćene sačuvaj sebe patnje.
Pokušaj sniti jednom kao žena. Žena puna ljubavi I strasti. Žena koja čuva,
poštuje. Naši životi su lahko lomljivi, to je najlakše. Ali, vjeruj mi, nije
toliko teško očuvati ih u jednom komadu. Zaklinjem te tobom, pokušaj barem jednom očuvati nešto. Ti
zbog koje sam posumnjao u sebe, zaslužuješ samo moje kletve ali smrskna duša
nije otuđena od svoga sjaja, svoje čistoće. Tužno je kada kasno shvatiš koliko
je proljeće divno, uživati u svakome dahu. Ne mogu više da te snijem, ne usudim
se. Kada je vazna jednom slomljena može
se popraviti ali nikada više neće imati prvobitni izgled. Samo onaj ko pronađe
smiraj u svojoj duši može sretno živjeti. Proklinjem maštanjem svojim, jer dio
si njega. Zaklinjem te po podsljednji put da prokleta ne budeš!
Posted in: Urban Writers
